ПАРТНЕРСТВО ЗА МИР

Програм Партнерствo за мир, покренут 1994. године, је програм практичне билатералне сарадње између НАТО, у целини, и појединачних држава које у њему учествују. Основни циљ Партнерства је унапређење реформе, изградња међусобног поверења и увећање способности партнерских држава за очување мира и безбедности на добровољној, флексибилној и транспарентној основи. За разлику од самог НАТО којег, поред Северноатлантског уговора, обавезује и преко хиљаду других докумената, програм Партнерство за мир потпуно је усмерен на практичне облике сарадње, у којима се партнерске државе опредељују за активности, у складу са сопственим приоритетима.

Сарадња у оквиру Партнерства за мир спроводи се на оном нивоу и оном брзином коју самостално одређује свака партнерска држава. Партнерство за мир заснива се на сарадњи и заједничком деловању система одбране суверених држава и нема јасно обавезујући карактер у међународно-правном смислу, већ се заснива искључиво на принципима добровољности и самосталног опредељивања.

Читав развојни пут Партнерства за мир одликују иницијативе и конкретне мере да се оно унапреди и учини оперативнијим. Овај програм послужио је и као модел за неке друге облике партнерске сарадње НАТО, као што је, на пример, Истамбулска иницијатива за сарадњу.

Република Србија у Партнерству за мир

Република Србија позвана је да приступи Партнерству за мир на НАТО самиту у Риги 29. новембра 2006. године, заједно са Босном и Херцеговином и Црном Гором. У складу са овим позивом и одлуком Владе Републике Србије, Председник Републике Србије Борис Тадић потписао је Оквирни документ 14. децембра 2006. године у Бриселу, чиме је Србија и формално постала учесница програма Партнерство за мир. Такође, у Презентационом документу о циљевима Републике Србије у Партнерству за мир, који је представио министар спољних послова, Вук Јеремић, у седишту Алијансе 5. септембра 2007. године, јасно је истакнуто да ће учешће Србије у програму Партнерство за мир бити у складу са економским, финансијским, људским, материјалним и осталим могућностима.

У савременом безбедносном окружењу, Србија не може самостално да одговори на све безбедносне изазове и претње, посебно не на оне глобалног и транснационалног карактера. Поред тога, један од најзначајнијих захтева Србије је и очување њене територијалне целовитости. Начин решавања статуса Косова и Метохије представља важну одредницу за будући интензитет и обим сарадње Републике Србије и НАТО. Србија се налази у процесу свеобухватне транзиције и, у складу са тим, у процесу реформе целокупног сектора безбедности, што у великој мери одговара процесима који су се одвијали, или се још увек одвијају, у свим државама учесницама програма Партнерство за мир.

Опредељена за унапређење сарадње и заједничкога деловања са државама чланицама НАТО и осталим државама партнерима на изградњи глобалне, регионалне и националне безбедности, Србија у свом Презентационом документу изражава спремност да преузме део одговорности за стабилан и трајан мир у региону, учествује у мировним операцијама са мандатом УН и достигне интероперабилност оружаних снага са снагама држава чланица НАТО. У складу са тим, Србија је одабрала осам приоритетних области сарадње:

1. DCF Демократска контрола система одбране,
2. DPS Политика одбране и стратегија,
3. DPB Планирање и финансирање одбране и управљање ресурсима,
4. TRD Војно образовање, обука и доктрина,
5. PKG Концептуални, плански и операционални аспекти учешћа у мировним и хуманитарним операцијама,
6. MED Војномедицинске службе,
7. NBC Нуклеарна, биолошка и хемијска одбрана,
8. LNG Изучавање страних језика.

1. оперативни, материјални и административни аспекти стандардизације,
2. војне вежбе и обука,
3. сарадња и координација за реаговање у ванредним ситуацијама,
4. наука и технологија,
5. контрола и управљање ваздушним простором,
6. управљање кризама,
7. сарадња у борби против тероризма,
8. консултације, командовање и контрола (укључујући комуникационе и информационе системе, системе за навигацију и идентификацију, аспекте интероперабилности, процедуре и терминологију),
9. односи са јавношћу,
10. развојни програми сарадње у области наоружања и војне опреме.

Ради остварења својих циљева у Партнерству за мир и спровођења активности у изабраним областима сарадње, Србија предвиђа ангажовање одређених ресурса и средстава. Поред тога, Србија је посвећена очувању мира и стабилности у региону, и стога изражава посебан интерес и спремност за организацију одређених активности у оквиру Партнерства за мир на регионалном нивоу.

У свом Презентационом документу, Србија је истакла намеру да активно учествује у Партнерству за мир, на основу постојећих садржаја тог програма, као и досадашње сарадње са Алијансом. Такође, Србија истиче спремност учешћа у скоро свим успостављеним механизмима програма Партнерство за мир, укључујући и Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП), што указује на могућност интензивне сарадње са Алијансом, прилагођене обостраним интересима.

Међутим, да би достигла ниво активног партнера, потребно је да Србија ангажовање у свим механизмима усклади са започетим реформама и расположивим способностима, ради изградње нових способности и капацитета.

Презентациони документ Републике Србије, за разлику од осталих презентационих докумената држава у региону, не предвиђа чланство Србије у НАТО, чиме се, за сада, искључује учешће Србије и у Акционом плану за чланство (МАП), као механизму Партнерства за мир за свеобухватне припреме у процесу приступања неке државе Алијанси. Међутим, чак и након дужег активног ангажовања у Партнерству за мир, учешће Србије у МАП може бити покренуто накнадним доношењем политичке одлуке у Србији, што подразумева почетак дугогодишњег процеса припрема, који се не мора нужно завршити и чланством у НАТО.